Dosadaaaa
Pisanje-bežanje…Uvek bilo za mene.Dosada udate žene,majke,koja usput ne radi je verujte mi jedna od najopasnijih dosada.Nije da nema šta da se radi,ima o’ho’ho,ali…dosadno.I onda razmišljaš.Kad sam na seansi kod same sebe posle svake rečenice koja počne sa:” A da sam uradila to i to…” lupim sebi propisnu čvrgu.Dosada znači previše razmišljanja,a to no no,nije dobro.Propuštene prilike me stežu oko vrata,a one o kojima ne smem da razmišljam golickaju.”Sreća” te retko imam vremena za sebe.Toliko retko da sam zaboravila gradom da idem sama,prosto ne znam šta ću sa rukama.Jer uvek su tu dve šakice od 9 i 7 godina za svaku moju šaku,pa kese,vode,torbe,papirići koji treba da se bace…grrr…Sretneš nekog i između AHA i DA ponoviš hiljadu puta “evo idemo”…”ne možeš ovde da piškiš”…”dobro kupićemo”….I kad u očima sagovornika vidiš sažaljenje vreme je da kreneš.A pošto auto nemamo šetamo mi tako puno.I onda kad pođem (nekim čudom) negde sama hodam kao da sam pobegla iz nekog sanatorijuma nakljukana lekovima,pogled unezveren,ruke blago raširene,osluškujuci…strašno.I kome reći?A to je mrvica samo.Tati?Tata me i posle deset godina zajedničkog života ne poznaje.E to je tek priča…za baš dobru čvrgu…
Dodaj komentar |
0 Trekbekovi